Debatni klubovi

POČETNA

DEBATNI KLUB

najbolji izvor pčelarevog znanja

Sećam se dobro osamdesetih godina i mojih prvih koraka koji su me uvodili u svet pčelarstva. Imao sam veliku želju ali ne i potrebno znanje. Učlanio sam se u Udruženje pčelara “Budućnost” iz Lazarevca. Željan znanja počeo sam čitati časopis “Pčelar” i sva dostupne knjige iz oblasti pčelarstva. Jedan deo znanja crpeo sam na predavanjima koja je Udruženje u zimskom periodu redovno organizovalo. Prošto sam gutao i u svesku upisivao skoro svaku rečenicu koje su izgovarali tadašnji velikani našeg pčelarstva: Prof. Dr Jovan Kulinčević, Dr Vlada Mladjan, Ivan Vener, Slavko Jakovljević, Boža Petrović, Moma Končar, Branko Relić, Žarko Simin i drugi.

Saznavši, po mojem mišljenju dosta toga, o biologiji pčela i tehnologijama pčelarenja sa raznim tipovima košnica, neminovno mi se nametala potreba da i ja na tim predavanjima postavim neka pitanja. Za tako nešto mi je u takvom auditorijumu trebalo dosta hrabrosti ali mi je želja za dodatnim znanjem ipak bila jača. Savladao sam tremu i glasno da svi u sali cuju izgovorio pitanje. Možete zamisliti epilog? Svi prisutni u sali su se smejali. Ovo mi se dešavalo više puta sve dok kasnije, posle duže vremenske distance, nisam shvatio da je za postavljanje pitanja takvim pčcelarskim veličinama trebalo imati mnogo vise predznanja da bi pitanje zavredelo odgovor. Naravno da mi nije bilo prijatno ni tada ni kasnije kada su me stariji pčelari, zbog mojih takvih pitanja, u šali omalovažali. Medjutim, bio sam veoma uporan i kada sam uspeo da prvi put postavim pitanje a da mi se niko ne smeje shvatio sam da sam dosta toga naučio što je dovelo do većeg samopouzdanja i verovanja da ću jednog dana postati uspešan pčelar. Posle nekoliko pročitanih knjiga i godinu-dve pčelarenja mnogima se učini da su savladali sve tajne pčelarstva, nesvesni da se pčelarstvo uči do kraja života i da je to možda njegova najlepša draž. Shvatio sam da ako želim na “fakultet” prvo moram u osnovnu pa u srednju “pčelarsku školu”. Nije li to tako i u životu?

Danas, posle 30 godina pčelarenja čini mi se da nivo sadašnjih predavanja nije na tako visokom nivou kao u vreme kada sam ja počinjao pčelariti. Ima kod mene verovatno nostalgije za tim vremenima jer je činjenica da stariji ljudi najviše pamte svoje učitelje iz osnovnih škola a znatno manje nastavnike, profesore i njihove asistente u srednjim i višim školama. Do duše u današnjem vremenu interneta i brzog protoka informacija teško je pronaći novu intrigantnu temu za predavanje, gotovo je nemoguće govoriti o poznatim temama a reći nešto novo što nije ponavljano stotinama puta. Evidentno je da prosečan pčelar u Srbiji danas raspolaže mnogo višim nivoom znanja nego što je to bilo pre 30 godina i da se raspon znanja izmedju predavača i pčelara smanjio što sama predavanja čini manje atraktivnim.

Ipak, čini mi se da su sadašnje organizacije, sadržaji predavanja i savetovanja nedovoljno produktivna da bi se iz njih moglo više naučiti i naučeno na svom pčelinjaku primeniti. Malo pažnje se posvećuje praktičnim saznanjima sa pčelinjaka, a akcenat se uglavnom stavlja na naučne analize i istraživanja koja su često apstraktna i nedorečena a samim tim za pčalare praktičare neshvatljiva tako da mnoge mlade pčelare a i nas starije ostavljaju u nedoumici kako te silne brojke i dijagrame pretočiti u konkretan potez na pčelinjaku. Uz to i predavanja i savetovanja sa više predavača su često vremenski ograničena te se ne ostavlja dovoljno vremena za diskusije, pitanja i odgovore. Nemoguće je pčelarsko iskustvo sticano decenijama pretočiti u 45 minuta. Zbornici radova sa pojedinih savetovanja su takodje uvijeni u naučni omot i sa vrlo često nedovoljno shvatljivih pojmova, sa stručnim i stranim rečima koje pčelari praktičari teško mogu razmeti. Možda smo i mi pčelari u poslednjih par godina u trci za profitom sve više “gladni” informacija koje direktno povećavaju prinose i zaradu, a sve manje zainteresovani za novosti koje se tiču biologije pčela. Zato ne cudi što su u poslednje vreme najposecenija prakticna predavanja sa konkretnom temom, koja direktno prenose iskustva npr. o seobi pčela, tretmanu protiv varoe i slično, koja drže uspešni pčelari na koje se svi želimo ugledati.

Kada se radi o pčelarstvu mora se pre svega odgovoriti na pitanje: Kako će pčele reagovati na konkretnu radnju koju nameravamo da preduzmemo na pcelinjaku i kakav ce to krajnji rezultat proizvesti, bilo da se radi o zazimljavanju, pripremi za pašu, izmeni matica i dr…

Nivo znanja, o osobinama i ponašanjima pčela, u različitim okolnostima, kojom raspolaže pcelar ima direktan uticaj na stvaranje uslova za maksimalan biološki razvoj pčelinjeg društva, iskorišćenje paše a samim tim i dobijanje većih viškova meda i drugih pčelinjih proizvoda koji ostaju pčelaru.

Da bi se uspešno pratila, vrlo često i apstraktna, odnosno nedovoljno shvatljiva predavanja i savetovanja kao i slicna pčelatska literatura mladim pčelarima ali i nama starijima neophodni su manji skupovi na kojima u poznatom okruženju možemo, bez straha za sopstveni autoritet, postavljati pitanja i dobijati odgovore od kolega koji to znanje već poseduju. To su svakako pčelarske tribine ili debatni klubovi organizovani u okviru sopstvenog udruženja pčelara.

Ovakav način postizanja višeg nivoa znanja svojih članova dobro su shvatili predsednici Udruženja u Lazarevcu i Lajkovcu i uz pomoc svojih najbližih saradnika, komisija za obrazovanje i uz blagonaklonost opština koje su obezbedile prostorije, organizovale rad svojih debatnih klubova.

Debatni klubovi u ova dva Udruženja, u kojima sam i ja već duže vremena član, postali su poslednjih godina najbolji izvor pčelarevog znanja mladih ali i dopunskog znanja starijih pčelara. Svake sedmice, u Lajkovcu ponedeljkom, u Lazarevcu četvrtkom okupi se od 18-20 casova, oko 30 u Lajkovcu, odnosno 60 clanova u Lazarevcu. U oba udruženja usvojen je i veoma poštovan kodeks ponašanja. Ne postoje glupa pitanja ili nedovoljno dobri odgovori. Niko nikoga nema pravo da omalovažava. Svaki pčelar može postaviti pitanje, dati kratak komentar i dobiti odgovor bez posledica koje su mene pratile na početku moje pčelarske karijere. Dnevni red tribine je uglavnom isti u oba udruženja. Na početku u 15-o minutnom delu trajanja tribune, zadužena lica prezentiraju informacije o radu Udruženja i izvršnih organa SPOS-a, zatim informacije sa Interneta, jer veliki broj pčelara ne prati Internet, i aktuelne informacije o stanju na pčelinjacima na prostoru na kojem udruženje egzistira.

U drugom, znatno vremenski dužem trajanju na scenu stupaju mladi pčelari koji su za relativno kratko vreme 4-5 godina sa svojim pčelinjacima postigli značajne rezultate. Svako od njih je prethodno na vreme dobio temu koju teoretski dobro pripremio a praktično srazmerno svom iskustvu i kao takvu je na debatnom klubu prezentiraju. Te prezentacije se obavljaju uz pomoc video projektora i drugih nastavnih sredstava. Takva predavanja se prate sa velikom pažnjom i uvažavanjem predavača. Posle, ali i u toku samog predavanja u diskusiju se uključuju mladi ali i stariji-iskusniji pcelari, koji nedovoljno jasne pozicije i tehnološke radnje komentarišu iz svojeg ugla gledanja što u mnogome doprinosi boljem razumevanju i shvatanju mladih pčelara ali i podsećaju starije na neke nedovoljno obradjene teoretske teme i nova saznanja iz oblasti savremenog pčelarenja.

Kao jedan od najstarijih pčelara u tim udruženjima posle svake održane tribine lično se osećam mnogo bogatijim za dobijene informacije i prezentirano znanje od strane svih učesnika u radu debatnog kluba. Takodje mislim da je ovako stečeno znanje osnovna pretpostavka za postizanje uspeha na svojim pcelarskim farmama i uslov za sticanje duhovnog, materijalnog i svakog drugog bogatstva. U tom smislu citiraću jednu svima poznatu kinesku poslovicu: “Dajte čoveku ribu; Nahraniliste ga za jedan dan. Naučite čoveka da lovi ribu; Nahranili ste ga za ceo život”. To je najbolja pčelarska osnovna škola u čijoj klupi rado sedim i posle 30 godina pčelarenja.

Ovi mladi ljudi koji su imali dovoljno znanja i hrabrosti da održe svoja prva predavanja na ovako posećenim debatnim klubovima, po mišljenju velikog broja pčelara će, u veoma bliskoj budućnosti, postati vrlo uspešni autori tekstova za “Srpski pčelar” ali i predavači na drugim pčelarskim skupovima izvan sedišta svog udruženja.

Ubedjen sam da će ovakvi kadrovi služiti za primer novoj generaciji mladih pčelara-početnika, a mi stariji ćemo biti zadovoljni što smo pored ostvarenih uspeha u sopstvenom pčelarenju postigli i svoj plemeniti i altruistički cilj a to je bezbolna smena generacija što obećava da će se pčelarstvo u Srbiji još brže razvijati i biti uspešnije nego što je to sada bilo. Zato vam iskreno preporučujem da pokrenete debatne klubove tamo gde ih nema, da u prijateljskoj, gotovo porodičnoj atmosferi iskreno razmenite znanja i iskustva i ujedno prekratite zimske dane.