Radoznalost

POČETNA

RADOZNALOST KAO PRETPOSTAVKA USPEHA U PČELARENJU

Svedoci smo da se u poslednjih nekoliko godina događa velika ekspanzija u pčelarstvu Srbije. Ovako brz razvoj pčelarstva uzrokovan je pre svega komercijalnim razlozima radi ostvarivanja dopunskih ili kod profesionlnih pčelara osnovnih prihoda u budžete njihovih domaćinstava. Posebno je pčelarstvo postalo aktuelno kod nezaposlenih a radno sposobnih mladih ljudi.

Prateći ove trendove u mnogim udruženjima pčelara kao i u mojem u Lajkovcu i Lazarevcu, osnivaju se škole i kursevi za obrazovanje mladih pčelara-početnika. Dobro organizovana udruženja, osim ovih aktivnosti, i na razne druge načine pokušavaju pružiti i druge vrste materijalne ili nematerijalne pomoći. Ipak, bez obzira na sve vrste pomoći, činjenica je da sve najviše zavisi od pojedinaca i njihovog shvatanja i poimanja pčelarstva.

Znanje, ljubav, upornost i lična kreativnost su osnovne pretpostavke za konačnu uspešnost a nedostatak bilo koje od ovih osobina i ponašanja vodi ka neuspehu.

Osim navedenih pretpostavki uspeha u pčelarstvu kao i u bilo kojoj drugoj delatnosti, iz sopstvenog iskustva, reći ću da je pozitivna radoznalost veoma značajna osobina čoveka – budućeg pčelara na putu ka uspehu u ovoj oblasti. Ukoliko pčelar-početnik nije radoznao da u pčelarskoj školi, debatnom klubu ili u komunikaciji sa iskusnijim i uspešnijim pčelarima postavi „mali milion“ pitanja teško ce moći saznati više informacija i samim tim usvojiti minimalni deo odgovora koji će mu biti potpora za stvaranje sopstvenog pristupa na svojem pčelinjaku.

Dakle, pčelarenje je lična kreacija svakog pojedinca uz uvažavanje ili odbacivanje informacija stečenih u komunikaciji sa predavačima, drugim pčelarima ili iz literature pisanih od strane različitih autora.

Iz navedenog proizilazi da je pčelarstvo u jednom svom delu misterija i da bez obzira na hiljade napisanih tekstova o osobinama i ponašanjima pčela mnoge stvari ostaju tajna. Konačno, pčele ne znaju da čitaju već se ponašaju po svojim instiktima zbog čega reaguju na izvesne promene stanja svog unutrašnjeg života ali i zbog spoljnih faktora koji često izazivaju čudenje i nedoumice i najiskusnijih pčelara.

Kao pčelar sa relativno velikim iskustvom i sám sam često zbunjen zbog nekih ponašanja pčela na koje još uvek često nemam odgovor kao na primer:

• Zašto ove godine i pored dobre rane nektarske i polenske paše koje su pogodovale brzom razvoju društava nije bilo pojave rojevnog nagona. Drštva su se maksimalno razvila do biološkog maksimuma a zatim je za vreme bagremove paše nastupio duži period lošeg vremena. Dakle, bili su se stekli uslovi za masovnu pojavu rojevnog nagona ali toga ove godine nije bilo ili je bilo u zanemarljivom broju slučajeva;

• Zašto su pčele, po sopstvenom videnju i informacijama mnogih pčelara, ove godine tokom celog perioda prolećnog razvoja bile agresivne nezavisno od vremenskih uslova?

• Iz kojih razloga je sparivanje mladih matica tokom cele sezone bilo ispod uobičajenog procenta sparivanja za prethodnih 20 godina, bez obzira na postojanje dovoljnog broja polno zrelih trutova?

• Ako povežemo dve činjenice – da nije bilo prirodnog rojenja i da je bilo slabo sparivanje odgajenih matica, postavlja se pitanje da li te dve pojave imaju veze jedna sa drugom?

• Zašto u istom vremenskom periodu i istim tehnološkim i pašnim uslovima kod istih odgajivačkih društava prijem i izgradnja matičnjaka bude nesrazmerno različita: u jednom ciklusu 1-5 a u drugom 20-24 i obrnuto?

• Zbog čega je, po već dokazano uspešnom postupku, u jednoj godini prijem mladih matica u društva uspešan i do 100%, a pojedinih godina, pod istim uslovima, neuspešan i ispod 60%.

• Ako kod suncokretove paše može da bude razlike u medenju zbog semena ili kvaliteta obrade zemljišta, zbog čega se pojavljuje velika razlika u medenju bagrema i lipe na mikrolokacijama koje su jedna od druge udaljene nepuna 4-5 km.

• Kako se dešava da u košnici nestane matica a da pčele ne izgrade prisilne maticnjake?

• Neobjašnjivo je da pčele iz društava koja su preko zime ostala bez matice u rano prolece ne unose polen i po tome prepoznajemo da u košnici nema matice dok preko leta društva koja nemaju matice, maticnjaka ni legla blokiraju plodišne okvire sa unešenim polenom.

• Zbog čega neka pčelinja društva već u prvoj polovini septembra nemaju više legla a neke imaju i na više okvira a da pri tome sva društva imaju istu vizuelnu snagu i matice iste starosti i istog genetskog porekla?

• Da li stimulativno kasno-letnje prihranjivanje može povećati broj zimskih pčela ili ne pod uslovom da u kopšnici ima dovoljno hrane za normalan razvoj društva?

• Iz kojih razloga matica u društvu, u toku aktivne sezone, prestane da nosi i ako su ispunjeni svi uslovi za naromalan razvoj legla? Pošto se u takvom stanju matica može teško pronaći, dodajemo društvu drugu maticu, pčele je normalno ne primaju, da bi posle izvesnog vremena postojeća matica zalegla sve raspoložive plodišne okvire.

• Zašto pod istim uslovima zimovanja neka društva u toku zime potroše više hrane od drugih? Znači li to da postoji razlika u metabolizmu pčela u pojedinim društvima?

Kao mlad pčelar početnik postavljao sam sebi i drugima neuporedivo više pitanja osim nabrojanih ali i posle toliko godina pčelarskog staža još uvek nisam zadovoljan pojedinim odgovorima i još uvek ne mogu da kažem da znam koliko ne znam.

Mogu samo da kažem da je pčelinje društvo misterija i kao takvo ostaje vekovima bez obzira na naučne i stručne radove i bez obzira na velika praktična saznanja koja su kod velikog broja pčelara godinama sticana i sa kolena na koleno prenošena. Medutim, u ovim činjenicama leži i velika draž i najveći deo lepote pčelarenja, uspeha ili neuspeha u ovom poslu.

Radoznalost je, dakle, ljudska vrlina koja se ogleda u velikoj želji za znanjem ili bolje reći novim saznanjima. Ovakav vid radoznalosti mogao bi se nazvati i pozitivnom radoznalošću ali u praktičnim aktivnostima preterana radoznalost može biti i negativna i imati vrlo štetne posledice kao na primer:

• Prečesto otvaranje košnica i traženje matice samo iz razloga da bi se videla čime se ometa normalna aktivnost i razvoj društva;

• Otvaranje, pregled i druge aktivnosti u bezpašnom periodu kada se može prouzrokovati grabež jer se u takvim uslovima košnice otvaraju samo ujutru ili kasno popodne;

• Ako se posle dodavanje matice u društvo, zbog radoznalosti, košnica otvara već posle 3-4 dana a ne čeka se period stabilizacije matice koji iznosi 8-10 dana, zbog čega dolazi do klupčanja matice od strane pčela da bi je sačuvale od „agresora“ a posledice su gušenje matice ili njeno trajno oštećenje.

• Analogno prethodnom stoji i upozorenje da ako je mlada matica izvedena iz matičnjaka da se tri dana nakon njenog izvođenja i pet dana nakon sparivanja košnica, nukleus ili oplodnjak ne sme otvarati ili na bilo koji drugi način uznemiravati.

• Za brzo umnožavanje pčelinjaka odnosno razrojavanje moglo bi se reći da je to „bolest“ velikog broja mladih pčelara čime upravo slabe zajednice koje postaju podložne grabeži i koje u zimskom periodu tako oslabljene teško opstaju a i ako opstanu u proleće se ne mogu normalno razvijati.

• Pčelari-početnici često imaju tu radoznalu osobinu da odmah po prvim saznanjima o pčelama počnu maštati ili čak formirati dvojna ili dvomatična društva ne znajući da je to jako komplikovana tehnologija i da nju mogu primenjivati samo vrlo iskusni pčelari.

Uopšteno rečeno, ne treba u početnoj fazi pčelarenja iznalaziti neka nova rešenja jer su do sada skoro sve te izazovne novotarije ispitane i isprobane ali ih je dugogodišnja praksa odbacila kao, najčešće, neuspešne, suviše skupe i komplikovane.

Godinama sticano teoretsko znanje sa paralelnim sticanjem praktičnog iskustva jednog dana nas dovodi do stanja u kojem možemo reći da znamo koliko ne znamo i da smo tek tada svesni koliko toga još moramo da učimo i da kroz praksu to učenje potvrdimo.

Od rojeva do proizvodnih društava treba uložiti dosta sredstava, rada i znanja

Zbog svega u ovom članku napisanog stoji poruka mladim pčelarima da aktivno iskoriste postojanje pčelarskih škola, debatnih klubova i organizovanih pčelarskih predavanja od strane njihovih udruženja i da na njima pitaju i da pitaju sve dok ne zadovolje svoju glad za znanjem i na osnovu svega formiraju sopstvene stavove i pristupe produktivnom i uspešnom pčelarenju.

Iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da sam na početku svog angažovanja u pčelarstvu prve dve godine bio član udruženja pcelara „Budućnost“ iz Lazarevca i tek posle tog staža kupio prva tri roja i poceo sa traktičnim pčelarenjem.

Jedan od mojih prvih objavljenih članaka u časopisu „Pčelar“ imao je naslov „Prvo centrifuga pa roj“. Ovaj članak je proistekao iz mojeg razgovora sa starim, a sada već pokojnim pcelarom Mihailom Kulinčevićem, koji mi je na moje pitanje: Da li još uvek obučava mlade pčelare, rekao da to više ne čini jer danas mladi pčelari prvo kupe centrifugu pa posle roj. Oni još uvek ne znaju koliko truda, rada i znanja treba uložiti pre nego što će med iz centrifuge poteći. Ovaj članak i dalje zauzima posebno mesto medu mojim objavljenim člancima, a može se naći i na mojem sajtu www.maticnjak.com

Mileta Marković

J A B U Č J E

01474581 i 0641917333

mileta.pcelar@gmail.com

Foto: Toma Petrović