DA LI SU MATICE „KRIVE“ ZA SVE?

  Treba biti dovoljno stručan da bi se bar približno mogao odrediti koeficijent iskorišćenja pčelinje paše na prostorima naše zemlje ali je činjenica da se nazvanično u javnost godinama plasira podatak da je to svega 5% dok 95% propadne jer je postojeći pčelinji fond u našoj zemlji suviše mali da bi taj procenat iskorišćenja bio veći.

Takođe informacije o prinosima od preko 100 kg meda po košnici je jedno vreme preplavila sva naša sredstva informisanja. Ova informacija je poslednjih nekoliko godina dobijala još više na snazi sa pripisivanim dodacima da je inostranstvo prosto gladno za našim medom, a da cena od 5 evra po kilogramu može biti i znatno veća ako na etiketama i papirima stoje i podaci da med ima zaštićeno geografsko poreklo. Sve je ovo govorilo velikom broju gradjana da je najzad pronadjen zlatan rudnik i da četvoročlane porodice koje u svom vlasništvu imaju sto košnica mogu bezbrižno i bogato živeti i da će u takvim kućama početi da teče med i mleko. I sada kada je kuća puna meda, a da bi izobilje bilo potpuno treba i mleka a mleka nema ako nam pašnjaci nisu puni krava i ovaca a kada bi na pašnjacima bilo krava i ovaca onda bi naše njive i polja bila podjubrena pa bi i meda bilo više nego što ga sada ima.

Imajući ove podatke u vidu veliki broj mladih ljudi je već u startu nabavio sto i više košnica i tako započeo sa pčelarenjem a ciljem ostvarivanja velikih zarada koji je ovaj posao trebao da donese. Radionice za proizvodnju pčelarske opreme, košnica, centrifuga i topionika voska pocele su raditi u tri smene , nabavljane su prese za izradu satnih osnova, pojavile su se mnoge kuće koje su proizvodile lekove za pčele registrovane ili neregistrovane, sve jedno. Pogoni za proizvodnju pogača i trgovina rojevima preko raznih agencija je cvetala i svi su zadovoljno trljali ruke i proširivali proizvodnju i trgovinu. Na ceo ovaj pokret ubrzanog razvoja pčelarstva SPOS je uspeo da se preko Ministarstva izbori i za subvencije po košnici, ne mnogo velike ali dovoljne da zajedno sa svim ostalim stimulacijama i marketinškim pričama doprinesu da se broj košnica u Srbiji za ove 2-3 godine poveća na preko milion i trista hiljada registrovanih i još sigurno 200-300 hiljada neregistrovanih košnica.

U medjuvremenu na evropskom tržištu pada otkupna cena našeg meda izazvana velikim ponudama meda iz zemalja Evropske unije koje na tom tržištu imaju prioritet jer su one njihove članice. Ovo se pre svega odnosi na Bugarsku, Hrvatsku, Madjarsku i Rumuniju a u poslednje vreme i Ukrajinu i naravno uz dozvoljen uvoz iz Kine, Argentine, Venecuele, Meksika i drugih južnoameričkih država, naš med gubi cenu koja bi srpskim pčelarima obezbedila kakvu takvu zaradu. Istovremeno rafovi naših prodavnica punjeni su jeftinim falsifikovanim medom. Borba SPOS-a da se to spreči, zvanični državni organi, odnosno inspekcije to ipak nisu uspele ili bolje rečeno u velikoj meri ne uspevaju da spreče.

Na svu ovu priču nadovezuje se i činjenica da su odredjene makro i mikro lokacije prenaseljene nesrazmerno velikim brojem košnica te su i rezultati prinosa znatno umanjivani. To se pre svega odnosi na lokacije na kojima se nalaze glavne medonosne biljke: bagrem, lipa, suncokret a već smo rekli da livadskih paša iz napred navedenih razloga skoro da više i nema. Sada bi se sa velikom sigurnošću moglo reći da je, zbog višestruko uvećanog broja košnica, kojeficijenat iskorišćenja nektara iz pomenutih medonoša povećan i na preko 50%.

Na već loše postojeće prinose meda u Srbiji došle su i nedovljno proverene informacije o pojavi americke truleži pčelinjeg legla kao direktne posledice prenaseljenosti pojedinih lokacija. Ova poslednja informacija potpuno zamračuje svetlu sliku našeg pčelarstva koje je trebalo da nam u bliskoj buducnosti znatno poboljša životni standard i tako život učini lepšim i kvalitetnijim.

Demagoške izjave pojedinih pčelara o pčelarenju iz ljubavi i hobija konačno su razotkrivene realnošću života u ovako kriznim vremenima. Jedina uteha kod mnogih pčelara biće poredjenje sa mnogo većim promašenim investicijama sa kojima je ova naša Srbija ipak uspela da preživi. I u našoj, kao i u drugim delatnostima, po prirodnim zakonima uvek će biti tih 5% procenata “Bogom obdarenih ljudi”, koji će znati da sve te promašene investicije drugih pretvore u svoje lako stečeno bogatstvo.

Ovih dana, u jednom intervju na RTS-u naš uvaženi veoma uspešan profesionalni pčelar Dragorad Kovačević je rekao da je znanje osnovni preduslov uspešnosti u ovom poslu. U svakom slučaju ova izjava je više nego tačna uz moju opasku da nije dovoljno samo teoretsko znanje jer bez praktičnog i iskustvenog znanja a posebno bez urodjene ili prirodne talentovanosti za rad sa pčelama teško se u ovoj delatnosti može uspeti. Mnogo mi se svidela izjava jednog našeg takodje uspešnog pčelara koji je na komentar jednog starijeg kolege da nema šta više da uči o pčelarstvu jer se „rodio u pčelinjaku“, našto mu je ovaj odgovorio da je i on rodjen u porodilištu ali da ipak nije ginekolog.

Mnogi mladi pčelari, nezadovoljni rezultatima koje u odnosu na očekivanja postižu, zanemarujući sve navedene prirodne i druge uslove u našoj zemlji, svojim razmišljanjima, došli su do zaključka da je za sve nedaće kriva naša rasa pčela. Mnogi od njih već su se opredelili da na svoje pčelinjake ilegalnim putem unesu i umatice italijanske, austrijske, nemačke, engleske matice ili njihove hibride. Može se pretpostaviti a ima i indicija da su neki odgajivači matica takve matice već koristili kao rodonačelnice. Sigurno je da se umnožavanjem, odnosno reprodukcijom takvih matica dobijaju pčele koje imaju osobine i ponašanja koja nisu svojstvena osobinama i ponašanjima naših pčela.

Neki od ovih pčelara, u ovakvim svojim radnjama vide rešenja za svoje neuspehe a drugi priliku da na tudjim zabludama zarade. Prvi treba da se zapitaju, kako to da su neki pčelari izuzetno uspešni i zadovoljni našom rasom pčela a drugi, da li su spremni da zarad novca nose stigmu ljudi koji su iz lične koristi, posle ko zna koliko vekova uništili čistoću naše rase pčela i napravili nepopravljivu štetu pčelarstvu Srbije. Čudi me samo da odgovorni ljudi u našoj državi nisu već preduzeli odredjene mere našto ih i zakon obavezuje. Mora se znati i imati u vidu činjenica da se nekontrolisanim unosom matica iz drugih država mogu doneti i razne bolesti pčela i pčelinjeg legla ako tako nešto već nije ucinjeno.

Nije sporno da se ovakvo stanje u pčelarstvu Srbije može značajno poboljšati uvodjenjem nekih novih mera koje do sada mnogi pčelari nisu primenjivali, npr. smatram sasvim opravdanim, čak i preko potrebnim pristupom da se veći pčelinjaci rasporede na više, jedni od drugih, udaljenih lokacija bilo da se radi o stacionarnim ili selećim pčelinjacima. U ovakvim slučajevima pre svega radi se o rasterecenju pojedinih mikro i makro lokacija koje su do sada bile pretrpane velikim brojem košnica. Činjenica je da su na ovakvim lokacijama, pre postavljanja velikog broja košnica, uvek dobijani nadprosecni prinosi, da bi se posle prekomernog naseljavanja ti prinosi smanjili znatno ispod proseka na širem prostoru jednog regiona. Pored toga, u takvim uslovima, i danima kada nema paše vrlo često se može pojaviti grabež a sa njom i širenje raznih zaraznih bolesti legla i odraslih pčela.

Iz svega navedenog mislim, a i u praksi se potvrdilo pravilo, da je bolje seliti pčelinjake na lokacije gde paša nije tako izdašna ali se u svakom slučaju postižu bolji rezultati nego na preopterećenim lokacijama a i zdravstveno stanje pčelinjaka je ovakvim pristupom manje ugroženo. Takodje, prilikom svake seobe ili postavljanja stacionarnog pčelinjaka treba imati na umu konfiguraciju zemljišta tako da pčele mogu duži vremenski period koristiti cvetanje medonosnih biljaka i sa viših i nižih lokaliteta. Pri seobi treba prvo seliti na terene sa nižom a na kraju na predele sa višom nadmorskom visinom kao što to na bagremovoj paši čini i autor ovog članka kako je to i na slikama prikazano.

Jedan seleći pčelinjak na nadmorskoj visini od 350 metara (selo G. Bukovica)

Drugi seleći pčelinjak od 70 LR košnica na nadmorskoj visini od 500 metara (selo Brezovice, Valjevo)

Treći seleći pčelinjak od 70 LR košnica na nadmorskoj visini od 700 metara (selo Rogići, Kosjerić)

Na priloženim fotografijama mogu se videti pčelinjaci autora ovog članka na lokacijama koje su više desetina kilometara udaljene jedna od druge, na predelima sa različitim nadmorskim visinama. Ovi predeli nisu prebogati bagremom i drugim medonosnim biljkama ali se konačnim sabiranjem prinosa, kvalitetom meda i polena, snagom i zdravstvenim stanjem pčelinjaka može biti veoma zadovoljno.

Kada se radi o lokacijama za bazne i stacionarne pčelinjake takodje treba imati na umu prirodne uslove koji ce pčelama obezbediti dovoljno nektarske i polenske paše za kvalitetan prolećni razvoj. Dobro je da u neposrednoj blizini pčelinjaka ima i biljaka koje cvetaju u kasno leto i ranu jesen da pčele mogu obezbediti sebi dovoljne zalihe polena i perge što će biti od presudnog značaja za brz prolećni razvoj. Eventualni nedostatak nektarske paše uvek se može, u ranom jesenjem periodu, nadoknaditi kvalitetnim šećernim, po mogućnosti, enzimima invertovanim sirupom.

Skoro uvek, bez obzira na veličinu pčelinjaka, potrebno je imati najmanje dve lokacije za smeštaj stacionarnih i baznih pčelinjaka ali koje su jedna od druge udaljene najmanje 3 km vazdušnom linijom. Nadam se da je najvećem broju pčelara poznato da se pčele izletnice, u toku aktivne sezone, kreću u ploprečniku od 3 km dok trutovi lete u poluprečniku i do 10 km.

Postojanje dve i više lokacija, svakako da zehteva i veće investicije ali obzirom na prirodne uslove u kojima se ova delatnost obavlja potreba za takvim lokacijama postaje neophodna izmedju ostalog i zbog:

•  Ako u bagremovoj paši želimo imati dovoljno jaka društva da maksimalno iskoriste ovu pašu, poslednjih godina globalnom promenom klime pčelinja društva ne stižu da se razviju do biološkog maksimuma do početka bagremove paše te se uvek moraju dodatno pojačavati. Kao stabilniji i dugotrajniji način pojačavanja pčelinjih društava za bagremovu pašu u praksi je daleko više prihvaćen postupak pojačavanja sa zrelim leglom i to najmanje 15 dana pre početka paše. Medjutim, neki pčelari su taj postupak pojednostavili tako što iz pomoćnih društava na istom pčelinjaku uzmu zatvorene okvire legla bez pčela čime nasilno povećaju prečnik klubeta pojačavanog društva i time, zbog nedovoljnog broja pčela, koje to leglo treba da neguju, dolazi do smanjenja temperature u celom klubetu a samim tim i do prehladjivanja legla iz koga će se znatno kasnije od normalnog vremena izvoditi pčele znatno slabijeg imuniteta, vitalnosti i kraćeg životnog veka. Kasnijim izvodjenjem trutova iz rashladjenog legla stvorili bi se povoljniji uslovi za razvoj i sparivanje većeg broja varoa koje se u ovom leglu najčešće reprodukuju. Da se ovo nebi dešavalo, proizvodna društva na jednoj lokaciji treba uvek pojačavati zrelim leglom sa pčelama iz pomoćnih društava sa lokacije koja je najmanje 3 km udaljena od lokacije na kojoj se pojačavanje vrši.

•  Drugi a možda još potrebniji razlog da se poseduju dve ili više lokacija za pčelinjake je potrebna da se slabiji i uopšte rojevi, nukleusi i oplodnjaci ne drže u neposrednoj blizini jakih društava. Ovime se u velikoj meri smanjuje mogućnost pojave grabeža koji uvek potiče iz jakih društava i koji u bespašnom periodu uvek mogu ugroziti slabije pčelinje zajednice;

Posebna lokacija za postavljanje oplodnjaka

Posebna lokacija za slabe rojeve

Posebna lokacija za jake rojeve

•  Posebno su udaljene lokacije neophodne zbog potrebe formiranja novih rojeva, nukleusa ili oplodnjaka. U slučaju da ovako male pčelinje zajednice, posle formiranja, ostavljamo na istom pčelinjaku, sve pčele koje su prethodno izletale a našle se u novoformiranoj zajednici, vratile bi se u društva iz kojih su i oduzeta. Zbog toga bi leglo u novoformiranim malim zajednicama bilo prehladjeno a samim tim i eventualno dodati matičnjak. Deo tako prehladjenog, a ako su visoke dnevne temperature, pregrejanog legla bi propao, matična larva u matičnjaku uginula i, naravno da bi takvo stanje u takvim zajednicama pogodovalo razvoju spora raznih bolesti pčelinjeg legla a brzo bi moglo doći i do pojavi grabeži ma koliko leto na takvim rojevima bilo suženo;

•  Treći razlog za postojanje druge lokacije može biti pojava koja se ipak ne dešava često ali je činjenica da može da se desi, kao što se meni desilo da sam pčelinjak, koji je bio odseljen na bagremovu pašu, vratio posle 15 dana i to na lokaciju sa koje sam ga odvezao. Grešku sam napravio što nisam obeležio brojeve košnice i postolja na kojima su te košnice prethodno stajale. Čak sam neke košnice postavio i na neka novoformirana postolja. Naravno da je na pčelinjaku nastala opšta uznemirenost i tuča pčela koje su uletale u tudje košnice jer su pre seobe na tom mestu bile njihove. Haos bi sigurno mogao biti i manji ali tog dana paše uopšte nije bilo. Tada sam konačno shvatio da sve pčele koje su izletale iz košnica na pčelinjaku sa kojeg su odvežene, dok su žive to mesto pamte i na to mesto će leteti sve dok mogu da lete. Takvim mešanjem pčela iz različitih košnica takodje se mogu prenositi razne zarazne bolesti a u najblažem obliku može biti dosta mrtvih, odnosno izmedju sebe poubijanih pčela. Sve ovo znači da ukoliko se pčelinjak, iz nekih nepredvidivih razloga, vraća sa paše na koju je bio odseljen u vremenskom periodu manjem od 30 dana (životni vek pčela ˜ 35 dana) poželjno ga je vratiti na lokaciju sa koje nije odvežen a ako se vraćaju na lokaciju sa koje je odvežen, košnice moraju biti obeležene i treba ih postaviti na mesta na kojima su bile.

UMESTO ZAKLJUČKA:

Ukoliko ne vodimo dovoljno računa o tehnološkim, klimatskim i mikroklimatskim uslovima u kojima gajimo pčele a pre svega njihovo leglo, može jaja za to leglo nositi kraljica svih natica oplodjena kraljem svih trutova, necemo imati pčele koje ce ostvarivati takve prinose da zadovolji naše, vrlo često, nerealne želje za brzim i velikim zaradama a one su tako neodgovorno i neobjektivno poslednjih godina propagirane.

Marković Mileta

JABUĆJE

064 1917333

014 434581

Foto: Toma Petrović